Kako izgleda život mladih zanatlija u Srbiji?

Kapitalizam sa sobom vuče mnoge probleme sa kojima se običan čovek suočava. Neke stvari su postale nepotrebno pravilo kojim se vodimo bez ikakvog razloga. Istina, svakome od nas bitan je napredak u životu, ali on se vrlo često odnosi na stvari za koje jednostavno nismo spremni ili na kraju krajeva - rođeni. U vremenu u kom je ostvarenje karijere uzelo previše maha, malo je onih koji se i dalje pridržavaju starog kodeksa i osnovnih poslova koji su preteča svih današnjih, a to su zanati.

Pokušao sam da približim svet Nikole Simončevića (24) iz Ivanjice koji je napustio fakultet i pronašao se u poslu obućara. U radnji u blizini Skadarlije, Nikola svakoga dana otvara vrata mušterijama kojih ima na desetine. Zapravo, on ima toliko posla da je ovaj intervju odlagan danima, to vam jasno govori da zanat i dalje živi, samo je potrebno malo volje. Ovaj Ivanjičanin je ima na pretek, kako za posao, tako za priču sa nama. Pitali smo Nikolu šta je presudilo da sa samo 24 godine uđe u zanat, i pritom probamo da nekoga od vas motivišemo na ovako hrabar potez u životu. Zanatom se bavim već dve godine. U početku je bilo malo teže dok nisam stekao rutinu. Prvih 2-3 meseca sam uglavnom posmatrao šta i kako. Takođe sam učio koji lepak služi za koji materijal cipela, kao i imena ključeva kojih je mnogo, jer se pored obućarstva povremeno bavim i ključarstvom. Odlučio sam se davno na taj potez samo je bilo pitanje vremena kada ću početi da učim zanat. Nezadovoljan fakultetom i pomalo lenj u učenju, počeo sam zanat verovatno ranije nego što sam se nadao ali nisam zažalio. Jednostavno nisam hteo da provodim vreme uzalud, trošeći tuđe pare ako već mogu da zaradim svoje. Vrlo brzo sam shvatio da je to pravi potez u mom životu.

Moj otac se bavi ovim zanatom 17 godina a tečo dosta duže tako da sam znao da ću imati veze sa tim - završio fakultet ili ne. Danas zanat u Srbiji vredi mnogo više od diplome a sa njim mogu da radim bilo gde u svetu. Imam sreće, odlične uslove i mogućnosti da do detalja usavršim ovaj, i još par zanata.

Studirao sam Fakultet Bezbednosti 3 godine. Iskreno, ne mnogo toga. Trenutno jedina stvar koja nedostaje je malo više slobodnog vremena. Inače sam se već toliko navikao na posao da mi često bude dosadno sedeći u stanu i ne radeći ništa - što mi ranije naravno nije bio problem. Što se tiče obućarstva, tu sve zavisi od godišnjeg doba, najviše posla je u mesecima dok traje zima naravno. Od toga se može živeti uz određene rezerve na koje su navikli mnogi koji žive u Srbiji. To je jedan od razloga zašto se bavim i ključarstvom. Kod ključarstva je malo lakše jer se ne radi sa tako opasnim mašinama i ne udišeš lepkove, već je "jedina" opasnost da ti komadići metala prilikom narezivanja ne ulete u oči. I kinta je bolja jer Beograđani često gube ključeve (smeh).

U prvom momentu je bio šok zato što sam im saopštio da ću napustiti fakultet. Neprestano su me zapitkivali da li hoću da se vratim u školu, ali ubrzo su prestali kad su shvatili da sam jako zadovoljan. Kao što sam već rekao, otac i tečo mi se bave istim poslom pa mu pružaju veliku podršku. Kako vreme više prolazi, i njima je jasno da nisam pogrešio.

Poznajem dosta ljudi ali oni su uglavnom 50+. Dosta mladih misli da se više niko ne bavi tim poslom. Mislim da nikoga ne zanima niti razmišlja o tome, osim ako nema nekoga u porodici ko se već bavi nekim zanatom. Odvikli smo se od toga i nažalost retki su oni koji su spremni da svoj život posvete poslu kao što je moj.